O Astrologiji

Reč astrologija potiče od latinske reči astrologia, koja vodi poreklo od grčke imenice αστρολογια, što u bukvalnom prevodu znači "nauka o  zvezdama".


U početku, astrologija je bila sastavni deo astronomije i njom su se bavili različiti narodi širom planete. Oni su zapazili da se mnoge stvari na Zemlji, kao što su plima i oseka, dešavaju pod uticajem Sunca i Meseca, pa su verovali da su i svi ostali događaji izazvani kretanjem različitih zvezda. Odatle postoje različite vrste astrologije po nacionalnosti, pa tako imamo zapadnu astrologiju, kinesku, japansku, jevrejsku, indijsku idr. Te nacionalne astrologije se razlikuju po načinu izučavanja horoskopa, što je posledica različite geografske konfiguracije zemljišta gde je astrologija nastala.

Kolevka zapadne astrologije je Bliski istok. Stari Mesopotomci su verovali da zvezdama i sazvežđima odgovaraju gradovi i države na Zemlji. Egipatski odnos prema zvezdama imao je oblik astro-religije, a postao je s vremenom i prefinjeniji. U hramovima su prikazana precizna astronomska merenja. Najavažniji astrološki događaj koji su predviđali Stari Egipćani bile su uobičajene poplave Nila koje su se poklapale sa spiralnim uzdizanjem Sirijusa. A odatle potiče i najstariji horoskop izračunat 2767. godine p. n. e. od strane egipatskog arhitekte i graditelja piramida Inhotepa.

Mesopotamija je imala vrlo veliki uticaj na kulturu Starih Grka, pa tako i u oblasti astronomije. Grci su dodali svoje poznavanje geometrije mesopotamskim astrološkim idejama. A Haldean je uveo astrologiju u školu na Kosu oko 290. godine p. n. e.
U helenističkom periodu, Egipat je opet izronio kao veliki centar astroloških studija, koji je imao tendenciju da pomrači slavu svojih prethodnika. Astrologija je kulminirala u doba Ptolemeja oko 150. godine. On je bio autor dva glavna dela iz tog doba: Tetrabiblosa, 4 knjige astrologije i Almagesta, zbornika svekolikog tadašnjeg astronomskog znanja, koji je između ostalog sadržao i prve efemeride koje je sačinio Hiparh sa Rodosa. Ptolemej je prvi uveo geocentrični sistem sveta u astronomiju koji je ostao važeći u nauci (astronomiji) narednih četrnaest vekova, a u astrologiji se i danas koristi. On je izradio i sistem za sastavljanje horoskopa u obliku kruga, a takođe je i prvi uveo u upotrebu kuće horoskopa. Astrolozi su uglavnom prihvatili Ptolemejevo tumečenje 12 kuća, ali su mnogi od njih napravili svoj sistem kuća, pa se tako danas zna za nekoliko sistema tabela kuća od kojih se najviše koriste Placidusov (pretežno u Evropi), Kočov (pretežno u Americi) i sistem jednakih kuća. Od velikih umova helenističkog doba proučavanjem astrologije bavili su se i Tales, Pitagora, Anaksagora, Empedokle, Hipokrat, Platon, Euksod, Euklid i drugi.

U 16. veku Nikola Kopernik je uveo heliocentrični sistem sveta u nauku i time odvojio astornomiju od astrologije. U daljem razvijanju i objašnjavanju astroloških termina učestvovao je i Isak Njutn stavši na njenu stranu. Jednom prilikom kada je došlo do rasprave po pitanju vrednosti-bezvrednosti astrologije, pa je astronomu Haleju je poručio: „Razlika između mene i Vas je što sam se ja bavio astrologijom a Vi niste!“ Time se nije subjektivno zauzeo za osnovanost i naučnost astrologije, već jednostavno uputio da su se njom tokom vekova bavili ozbiljni filozofi i naučni umovi, koji je nisu u startu odbacili niti prezreli.
Kako je uspon nauke, posebno u 17. i 18. veku, bio praćen propadanjem moći aristokratije, a jačanjem političkog uticaja najširih slojeva stanovništva, mahom slabo obrazovanih, to je klima za opstanak astrologije postajala zapravo sve pogodnija. Tek sa 20. vekom širi slojevi postaju sve obrazovaniji (u odnosu na period mračnog srednjeg veka, kada je stanovništvo bio uglavnom nepismeno), ali astrologija i dalje nije gubila na popularnosti. U tom smeru najviše uspeha imalo je socijalističko obrazovanje, koje uvodi obavezno školovanje i visoko školstvo, dakle stvarajući intelektualnu elitu. Stav komunističke ideologije prema astrologiji je da je u tom periodu smatrana kvazinaukom, zaostatkom praznoverja i slično. Astrologija se, dakle, i u prosvećenom razdoblju održala, uprkos pritiscima kroz koje je prošla.

Od naučnika novog doba, astrologiju su proučavali psihijatar Karl Gustav Jung, pokušavajući da uz pomoć nje dokaže svoje načelo sinhroniciteta i francuski psiholog Mišel Goklen koji je obradio 24000 horoskopa poznatih ljudi, upoređujući ih sa naučnim saznanjima o karakterima.